Hereditarni pankreatitis obično počinje u detinjstvu ili adolescenciji. Klinički, nalikuje alkoholnom pankreatitisu, ali obično nije tako težak. Veoma je redak, u poređenju sa alkoholnim hroničnim pankreatitisom i ne javlja se kod više od 1% do 2% svih pacijenata.
PATOLOGIJA. Histopatologija hereditarnog pankreatitisa nije dobro objašnjena. Ispitivani su uzorci resekcije pankreasa kod pacijenata sa hereditarnim pankreatitisom. Glavne karateristike koje je pankreasno tkivo pokazalo je perilobularna i, posebno, periduktalna fibroza udružena sa masivnom dilatacijom duktusa koji su sadržali proteinske čepove i kalkuluse. Između perilobularnih fibroznih traka su se nalazili dobro očuvani acinusni lobulusi. Područja sa difuznom fibrozom, npr., perilobularna i intralobularna fibroza, su nedostajala. U jednom broju slučajeva je postojala velika peripankreatična pseudocista, a u drugom očigledna duktalna nekroza koja je zahvatala neke od interlobularnih duktusa srednje veličine. Nekroza je uništila epitel duktusa i dovela do intenzivne akutne i hronične inflamatorne reakcije u periduktalnom prostoru. Nije bilo slučajeva sa PanIN promenama duktusa.
PATOGENEZA. Nedavno je pokazano da genetske promene u hereditarnom hroničnom pankreatitisu uključuju katjonski tripsinogen gen (PRSS1). Drugi gen koji je uključen u hronični pankreatitis je inhibitorni gen serin proteaze Kazal tip I (SPINK1). Treći gen sa mutacijama koje su povezane sa hroničnim pankreatitisom je gen cistične fibroze, CFTR. Mutacije na prva dva gena mogu da uslove autoaktivaciju tripsinogena u pankreasu, što rezultuje ranom neadekvatnom aktivacijom drugih pankreasnih enzima sa posledičnom autodigestivnom nekrozom i inflamacijom. Najvažnije mutacije tripsinogen gena, R122H i N21I, su mutacije koje pojačavaju funkciju i imaju penetrantnost od 80%. SPINK1 mutacije su mutacije gubitka funkcije i mogu da dovedu do povećanog nivoa tripsina unutar pankreasa. Do sada uloga CFTR mutacija u patogenezi hroničnog pankreatitisa nije jasna. Ukoliko je rekurentna autoaktivacija tripsinogena odlučujući korak u patogenezi hereditarnog pankreatitisa, može se desiti na dva mesta u pankreasu i to u acinusnim ćelijama ili u duktalnom sistemu.
Za sada histopatološki nalazi kod hroničnog hereditarnog pankreatitisa ne dozvoljavaju izvođenje bilo kakvih zaključaka koji se odnose na mesto primarnog oštećenja u pankreasu. Tri nalaza su od značaja za ovaj problem : a) prilično dobro očuvani acinusni lobulusi upleteni u mala perilobularna fibrozna vlakna, b) enormna dilatacija duktusa i c) nekroza epitela duktusa. Od velikog značaja je poslednji nalaz, pošto izgleda ukazuje na to da se autodigestivni proces uslovljen ranom aktivacijom tripsinogena dešava u lumenu duktusa, a ne u acinusnim ćelijama, pošto one izgledaju dobro očuvane dok su ćelije koje okružuju duktuse i okolno intersticijalno tkivo zahvaćene nekrozom i inflamacijom. Ukoliko se zaista autodigestivna nekroza dešava u duktusima i rekurentno oštećuje epitel i stromu bez potpune destrukcije duktusa, ona može postepeno dovesti do ožiljavanja okolnog intersticijalnog tkiva sa posledičnom dilatacijom zahvaćenih duktalnih segmenata. Takođe, mogu se desiti autodigestivni nekrotizirajući procesi u interlobularnim predelima pored duktusa koji iniciraju i razvijaju interlobularnu fibrozu ili mogu rezultirati pseudocistom. Kalkulusi koji su pronađeni u dilatiranim duktusima najverovatnije su rezultat opstrukcije protoka pankreasne sekrecije, što uslovljava precipitaciju kalcijuma iz pankreasnog soka.
Нема коментара:
Постави коментар