Nefrotski sindrom se karakteriše albuminurijom (prisustvo albumina u urinu), hipalbuminemijom (smanjenjem albumina u krvi), hiperlipidemijom (povišene masnoće u krvi) i edemima (otoci).
Sve manifestacija nefrotskog sindroma dogadjaju se kao posledica filtracije proteina u mokraću, a nastaju kao posledica imunoloških bolesti, toksičnih dejstava, metaboličkih promena i biohemijskih promena.
Statistički podaci o broju obolelih od ovog sindroma nisu u potpunosti poznati, ali se pretpostavlja da broj uopšte nije mali. Ne postoji razlika izmedju obolevanja osoba muškog i osoba ženskog pola.
Koji su simptomi i znaci nefrotskog sindroma?
Proteinurija je osnovni znak nefrotskog sindroma, a definiše je dnevno izlučivanje proteina mokraćom preko 3,5 g na 1,73 m2 telesne površine.
Teška proteinurija je često, ali ne uvek, praćena hipolbuminemijom. Prekomerni gubici mokraćom, doprinose nastanku edema (otoci).
Snižen pritisak plazme zbog gubitka proteina stimuiše jetrinu sintezu lipoproteina pa hiperlipidemija često prati nefrotski sindrom. Lipoproteini niske gustine i holesterol su najčešće povišeni, ali kako pritisak plazme i dalje pada, rastu i lipoproteini veoma niske gustine, kao i trigliceridi, pa se masna tela mogu pronaći i u urinu.
Osim albumina, važan je i gubitak ostalih proteina plazme. Pad TBG (globulina koji veže tiroksin) može prouzrokovati abnormalnosti tireoidnih analiza, uključujući nizak nivo tiroksina i povišeno vezivanje trijodtironina.
Gubitak proteina koji veže holekalciferol može voditi u hipovitaminozu vitamina D i sekundarnu hiperparatireozu, što doprinosi čestoj hipokalcijemiji (grčevi, spazmi i epileptični napadi) i hipokalcijuriji.
Hiperkoagulabilno stanje (povećano zgrušavanje krvi) često ide zajedno sa teškim nefrotskim sinromom.
Kako se postavlja dijagnoza nefrotskog sindroma?
Anamneza sa kliničkom slikom pomaže prilikom postavljanja dijagnoze, ali se definitivna dijagnoza postavlja samo na osnovu laboratorijskih analiza povišenih proteina u urinu sakupljenom tokom 24h, kao i sniženim proteinima u krvi (plazmi).
Za postavljanje dijagnoza koji je uzročnik nefrotskog sindroma, potrebne su dodatne analize.
Kako se leči nefrotski sindrom?
Edeme treba lečiti oprezno i konzervativno, jer brzo davanje diuretika može da pogorša stanje.
Ordiniranje albumina nije indikovano kod ovih pacijenata osim kod onih koji imaju teške oblike hipoalbuminemije.
Potrebno je smanjiti lipide u krvi ordiniranjem statina.
Tromboembolijske komplikacije su dosta česte, uključujući spontane periferne venske i/ili arterijske, plućne arterijske i bubrežne venske okluzije.
Bubrežna venska tromboza (BVT), jednostrana ili obostrana, je posebno ozbiljna komplikacija. U prošlosti je smatrana uzrokom,a ne posledicom NS, što više nije slučaj.
Sve manifestacija nefrotskog sindroma dogadjaju se kao posledica filtracije proteina u mokraću, a nastaju kao posledica imunoloških bolesti, toksičnih dejstava, metaboličkih promena i biohemijskih promena.
Statistički podaci o broju obolelih od ovog sindroma nisu u potpunosti poznati, ali se pretpostavlja da broj uopšte nije mali. Ne postoji razlika izmedju obolevanja osoba muškog i osoba ženskog pola.
Koji su simptomi i znaci nefrotskog sindroma?
Proteinurija je osnovni znak nefrotskog sindroma, a definiše je dnevno izlučivanje proteina mokraćom preko 3,5 g na 1,73 m2 telesne površine.
Teška proteinurija je često, ali ne uvek, praćena hipolbuminemijom. Prekomerni gubici mokraćom, doprinose nastanku edema (otoci).
Snižen pritisak plazme zbog gubitka proteina stimuiše jetrinu sintezu lipoproteina pa hiperlipidemija često prati nefrotski sindrom. Lipoproteini niske gustine i holesterol su najčešće povišeni, ali kako pritisak plazme i dalje pada, rastu i lipoproteini veoma niske gustine, kao i trigliceridi, pa se masna tela mogu pronaći i u urinu.
Osim albumina, važan je i gubitak ostalih proteina plazme. Pad TBG (globulina koji veže tiroksin) može prouzrokovati abnormalnosti tireoidnih analiza, uključujući nizak nivo tiroksina i povišeno vezivanje trijodtironina.
Gubitak proteina koji veže holekalciferol može voditi u hipovitaminozu vitamina D i sekundarnu hiperparatireozu, što doprinosi čestoj hipokalcijemiji (grčevi, spazmi i epileptični napadi) i hipokalcijuriji.
Hiperkoagulabilno stanje (povećano zgrušavanje krvi) često ide zajedno sa teškim nefrotskim sinromom.
Kako se postavlja dijagnoza nefrotskog sindroma?
Anamneza sa kliničkom slikom pomaže prilikom postavljanja dijagnoze, ali se definitivna dijagnoza postavlja samo na osnovu laboratorijskih analiza povišenih proteina u urinu sakupljenom tokom 24h, kao i sniženim proteinima u krvi (plazmi).
Za postavljanje dijagnoza koji je uzročnik nefrotskog sindroma, potrebne su dodatne analize.
Kako se leči nefrotski sindrom?
Edeme treba lečiti oprezno i konzervativno, jer brzo davanje diuretika može da pogorša stanje.
Ordiniranje albumina nije indikovano kod ovih pacijenata osim kod onih koji imaju teške oblike hipoalbuminemije.
Potrebno je smanjiti lipide u krvi ordiniranjem statina.
Tromboembolijske komplikacije su dosta česte, uključujući spontane periferne venske i/ili arterijske, plućne arterijske i bubrežne venske okluzije.
Bubrežna venska tromboza (BVT), jednostrana ili obostrana, je posebno ozbiljna komplikacija. U prošlosti je smatrana uzrokom,a ne posledicom NS, što više nije slučaj.
Нема коментара:
Постави коментар