Fibrilacija pretkomora je najčešći dugotrajni poremećaj srčanog ritma koji se sreće u širokoj populaciji ljudi, a učestalost javljanja se povećava sa uzrastom.
Fibrilacija pretkomora je poremećaj srčanog ritma koji nastaje u pretkomorama i najčešća je posledica bolesti krvnih sudova srca (ateroskleroza), ali može nastati i bez posebnog razloga.
Pretkomore, u kojima nastaje normalan ritam srca, počnu da trepere, ne kontrahuju se normalno i na taj način, dolazi do poremećaja kompletnog srčanog ritma koji daje sve simptome i komplikacije.
Teže komplikacije fibrilacija pretkomora uključuju infarkt miokarda, kongestivno popuštanjesrca i tromboembolije različitih lokalizacija.
Koji su simptomi i znaci atrijalnih fibrilacija?
Na atrijalne fibrilacije treba pomisliti kod starijih pacijenata koji se žale na nedostatak daha
palpitacije (osećaj lupanja i preskakanja srca)
nesvestice
nagla iznemoglost
kongestivno popuštanje srca (otoci na rukama i nogama, otežano disanje, nepodnošenje napora)
Poremećaji srca koji ukazuju na atrijalne fibrilacije su bolesti koronarnih arterija, kongestivno zatajenje srca i hipertenzija (povišen krvni pritisak).
Ostale (nesrčane) bolesti koje prati ovo stanje su: hipertireoza (preteran rad štitaste žlezde), preterano korišćenje alkohola i neki operativni zahvati.
Kako se postavlja dijagnoza atrijalnih fibrilacija?
Dijagnoza atrijalnih fibrilacija, ili treperenja pretkomora, postavlja se isključivo na osnovu kliničkog nalaza (palpiranjem pulsa se može ustanoviti poremećaj ritma) i na osnovu EKG (elektrokariogram) pregleda.
EKG predstavlja kamen temeljac u postavljanju dijagnoze i najčešće nisu potrebne dodatne analize.
Ultrazvučni pregled srca (ahokardiografija) pomaže da se ustanovi postoje li neke strukturne promene u srcu.
Kontrastno snimanje krvnih sudova srca (koronarografija) pomaže da se ustanovi postoje li strukturne promene na srčanim krvnim sudovima.
Scintigrafija srca se izvodi kod sumnje na prethodne insulte i na ispade u kontraktilnosti pojedinih delova srca.
Kako se leče atrijalne fibrilacije?
Iako su se zadnjih godina promenila načela lečenja pacijenata sa atrijalnim fibrilacijama i u terapiju se uveli noviji lekovi, nisu se promienili ciljevi terapije koji su su hemodinamska stabilnost bolesnika, regulacija brzine rada srca i prevencija embolijskih komplikacija (šlog i infarkt).
Kada se napad atrijalnih fibrilacija ne prekine spontano, potrebno je pokušati usporiti frekvenciju i, ukoliko je moguće vratiti srce u ritam sinusnog čvora (normalan ritam srca).
Beta-blokatori, inhibitori kalcijumskih kanala i preparati digitalisa se najčešće upotrebljavaju u ovu svrhu. Vredi napomenuti da ovi lekovi nemaju dokazane delotvornosti pri vraćanju atrijalnih fibrilacija u ritam sinusa (normalni srčani ritam) i ne bi ih trebalo za to koristiti.
Beta blokatori (propranolol) su poželjniji kod bolesnika sa infarktom miokarda, ili sa anginom pectoris, ali ih treba izbegavati kod astme. Neke studije pokazuju da je kontrola ritma najbolja pri korišćenju kombinacija lekova.
Važno je zapamtiti da je kombinacija verapamila i beta blokatora izuzetno opasna sa razvojem potencijalno životno opasnih poremećaja srčanog ritma, pa se ne smeju davati zajedno.
Odluka o kardioverziji (vraćanju u ritam sinusa) je strogo individualna. Mnogo je razloga zašto medikamentoznu kardioverziju ne bi trebalo izvesti: trajanje atrijalnih fibrilacija duže od 48 sati, ponovno javljane fibrilacija nakon mnogostrukih terapijskih pokušaja, slabo podnošenje lekova koji se koriste, poodmakla dob bolesnika i postojanje drugih strukturnih, ili funkcionalnih srčanih poremećaja .
Medikamentozna kardioverzija je poželjna kod bolesnika koji ranije nisu bili u atrijalnim fibrilacijama, ili nema adekvatnih uslova za izvođenje elektrokardioverzije. Uspešna je kod približno 40% bolesnika.
Sledeći lekovi se mogu koristiti pri kardioverziji: propafenon, kinidin-sulfat, amjodaron (Cordarone).
Kada je bolesnik hemodinamski nestabilan (angina pectoris, hipotenzija) i ne reaguje na pokušaje reanimacije, nužna je hitna elektrokardioverzija. Kod stabilnih pacijenata elektrokardioverzija se izvodi nakon antikoagulantne terapije varfarinom kroz tri nedelje.
Iako je stopa uspešnosti visoka (oko 90%), odgovarajuća oprema i izučeno medicinsko osoblje su glavni uslovi uspešne i sigurne elektrokardioverzije.
Elektrokardioverzija se izvodi, kod uspavanog bolesnika (ako situacija dozvoljava), korišćenjem struje snage 100 džula (J). Ukoliko je prvi pokušaj neuspešan struja se može primeniti snagom od 200J, pa 300J i završiti s maksimalno 360J.
Zbog rizika od popuštanja srca i embolijskih komplikacija, vraćanje atrijalne fibrilacije u ritam sinusa se preporučuje, ali to nije moguće uvek. Kod starijih bolesnika sa dugotrajnom AF-om ponavljajući pokušaji kardioverzije mogu biti kontraproduktivni.
Fibrilacija pretkomora je poremećaj srčanog ritma koji nastaje u pretkomorama i najčešća je posledica bolesti krvnih sudova srca (ateroskleroza), ali može nastati i bez posebnog razloga.
Pretkomore, u kojima nastaje normalan ritam srca, počnu da trepere, ne kontrahuju se normalno i na taj način, dolazi do poremećaja kompletnog srčanog ritma koji daje sve simptome i komplikacije.
Teže komplikacije fibrilacija pretkomora uključuju infarkt miokarda, kongestivno popuštanjesrca i tromboembolije različitih lokalizacija.
Koji su simptomi i znaci atrijalnih fibrilacija?
Na atrijalne fibrilacije treba pomisliti kod starijih pacijenata koji se žale na nedostatak daha
palpitacije (osećaj lupanja i preskakanja srca)
nesvestice
nagla iznemoglost
kongestivno popuštanje srca (otoci na rukama i nogama, otežano disanje, nepodnošenje napora)
Poremećaji srca koji ukazuju na atrijalne fibrilacije su bolesti koronarnih arterija, kongestivno zatajenje srca i hipertenzija (povišen krvni pritisak).
Ostale (nesrčane) bolesti koje prati ovo stanje su: hipertireoza (preteran rad štitaste žlezde), preterano korišćenje alkohola i neki operativni zahvati.
Kako se postavlja dijagnoza atrijalnih fibrilacija?
Dijagnoza atrijalnih fibrilacija, ili treperenja pretkomora, postavlja se isključivo na osnovu kliničkog nalaza (palpiranjem pulsa se može ustanoviti poremećaj ritma) i na osnovu EKG (elektrokariogram) pregleda.
EKG predstavlja kamen temeljac u postavljanju dijagnoze i najčešće nisu potrebne dodatne analize.
Ultrazvučni pregled srca (ahokardiografija) pomaže da se ustanovi postoje li neke strukturne promene u srcu.
Kontrastno snimanje krvnih sudova srca (koronarografija) pomaže da se ustanovi postoje li strukturne promene na srčanim krvnim sudovima.
Scintigrafija srca se izvodi kod sumnje na prethodne insulte i na ispade u kontraktilnosti pojedinih delova srca.
Kako se leče atrijalne fibrilacije?
Iako su se zadnjih godina promenila načela lečenja pacijenata sa atrijalnim fibrilacijama i u terapiju se uveli noviji lekovi, nisu se promienili ciljevi terapije koji su su hemodinamska stabilnost bolesnika, regulacija brzine rada srca i prevencija embolijskih komplikacija (šlog i infarkt).
Kada se napad atrijalnih fibrilacija ne prekine spontano, potrebno je pokušati usporiti frekvenciju i, ukoliko je moguće vratiti srce u ritam sinusnog čvora (normalan ritam srca).
Beta-blokatori, inhibitori kalcijumskih kanala i preparati digitalisa se najčešće upotrebljavaju u ovu svrhu. Vredi napomenuti da ovi lekovi nemaju dokazane delotvornosti pri vraćanju atrijalnih fibrilacija u ritam sinusa (normalni srčani ritam) i ne bi ih trebalo za to koristiti.
Beta blokatori (propranolol) su poželjniji kod bolesnika sa infarktom miokarda, ili sa anginom pectoris, ali ih treba izbegavati kod astme. Neke studije pokazuju da je kontrola ritma najbolja pri korišćenju kombinacija lekova.
Važno je zapamtiti da je kombinacija verapamila i beta blokatora izuzetno opasna sa razvojem potencijalno životno opasnih poremećaja srčanog ritma, pa se ne smeju davati zajedno.
Odluka o kardioverziji (vraćanju u ritam sinusa) je strogo individualna. Mnogo je razloga zašto medikamentoznu kardioverziju ne bi trebalo izvesti: trajanje atrijalnih fibrilacija duže od 48 sati, ponovno javljane fibrilacija nakon mnogostrukih terapijskih pokušaja, slabo podnošenje lekova koji se koriste, poodmakla dob bolesnika i postojanje drugih strukturnih, ili funkcionalnih srčanih poremećaja .
Medikamentozna kardioverzija je poželjna kod bolesnika koji ranije nisu bili u atrijalnim fibrilacijama, ili nema adekvatnih uslova za izvođenje elektrokardioverzije. Uspešna je kod približno 40% bolesnika.
Sledeći lekovi se mogu koristiti pri kardioverziji: propafenon, kinidin-sulfat, amjodaron (Cordarone).
Kada je bolesnik hemodinamski nestabilan (angina pectoris, hipotenzija) i ne reaguje na pokušaje reanimacije, nužna je hitna elektrokardioverzija. Kod stabilnih pacijenata elektrokardioverzija se izvodi nakon antikoagulantne terapije varfarinom kroz tri nedelje.
Iako je stopa uspešnosti visoka (oko 90%), odgovarajuća oprema i izučeno medicinsko osoblje su glavni uslovi uspešne i sigurne elektrokardioverzije.
Elektrokardioverzija se izvodi, kod uspavanog bolesnika (ako situacija dozvoljava), korišćenjem struje snage 100 džula (J). Ukoliko je prvi pokušaj neuspešan struja se može primeniti snagom od 200J, pa 300J i završiti s maksimalno 360J.
Zbog rizika od popuštanja srca i embolijskih komplikacija, vraćanje atrijalne fibrilacije u ritam sinusa se preporučuje, ali to nije moguće uvek. Kod starijih bolesnika sa dugotrajnom AF-om ponavljajući pokušaji kardioverzije mogu biti kontraproduktivni.
Нема коментара:
Постави коментар