Strana tela u disajnom i digestivnom putu dece su veoma česta pojava. Prevalenca stranih tela digestivnog sistema je uglavnom između 14 meseci i 6 godina, a respiratornog sistema od 2-10 godina starosti.
Faktori koji povećavaju mogućnost unošenja stranih tela su male dimenzije dige-stivnog i respiratornog trakta kod dece, nedovoljna koncentracija dece i usmeravanje pažnje na više stvari odjednom, nesposobnost da se u dečjem dobu manipuliše predmetima u ustima, a naročito udružena sa akutnim respiratornim oboljenjima koja uslovljavaju naglo zakašljavanje i disanje na usta. Simptomi često zavise od prirode i porekla stranog tela (organsko-iritirajuće ili neorgansko-neiritirajuće), koliko dugo je strano telo prisutno, a naravno i od položaja.
U digestivnom traktu strana tela uzrokuju kašalj, dispneju, odbijanje hrane, bol i tegobe kada se hrana unese, pojačanu sali-vaciju i konačno povraćanje.
Kada je lokalizacija u disajnim putevi-ma, simptomi mogu biti: respiratorni dis-tres, kašalj, bol, promuklost, hrkanje, hemoptiza, dispnea, muka, stridor, cijanoza, mukopurulentna ekspektoracija i povišena temperatura. U slučaju neprepoznavanja stranog tela disajnih puteva u akutnoj fazi, oboljenje kasnije prolazi kroz nekoliko manifestnih i latentnih stadijuma.
Dijagnoza se zasniva na anamnezi, kliničkom nalazu i fiberoptičkoj endoskopiji. Radiografija se koristi da eventualno prikaže metalna strana tela ili skopija prikaže »klaćenje medijastinuma», a naravno i za otkrivanje eventualnog prisustva posledič-nog emfizema ili atelektaze.
U odstranjenju stranog tela se, u izuzetno retkim slučajevima, može primeniti Hajmlihov manevar, sa snažnom kompresijom na epigastrijum, ali uglavnom se izvodi endoskopskim putem. U dijagnostici se u većini slučajeva koristi fiber-optička endoskopija, dok se samo izvođenje odstranjivanja stranog tela vrši putem rigidne laringo-traheo-bronhoskopije u opštoj anesteziji. Intervencija spada u visoko-rizične i treba je izvoditi samo u stručno i tehnološko osposobljenim ustanovama. Tra-heostomija se izvodi retko i neophodna je samo ako postoji teška respiratorna dis-funkcija.
Povrede respiratornog trakta
Povrede se mogu nalaziti počev od oro-farinksa do vratnog dela traheje. One mogu biti:
Unutrašnje koje su uglavnom jatrogene i uzrokovane su intubacijom, kateterima, endoskopom, dislociranim delovi-ma zuba.
Spoljne, kao rezultat nepažnje pri igri ili sabraćajnim nesrećama i mogu zahvata-ti više od jedne oblasti, uz opstrukciju disajnih puteva.
Unutrašnje povrede su češće kod dece mlađe od dve godine i uglavnom nastaju kod produžene intubacije u vidu subglotičnih stenoza. Sobzirom da ne postoji ustaljena šema respiratorne opstrukcije u ovim slučajevima, dijagnoza se postavlja kliničkim pregledom.
Tokom pubreteta incidenca spoljnih povreda uzrokovana je uglavnom saobraćajnim nesrećama i teže ju je proceniti i prepoznati, jer se simptomi sporo razvijaju. Kod male dece larinks je postavljen više gore i napred u vratu nego kod adoloesce-nata, a glava je relativno šira, pa je vrat bolje zaštićen. Međutim, intrakartilaginozne membrane nisu potpuno razvijene, pa su podložnije rupturi. Laringotrahealna ruptura koja uzrokuje povredu jednog ili oba n. recurrensa uglavnom rezultira aritenoid-nom dislokacijom ili krikoidnom frakturom. Kod penetratnih povreda sa otvorenim ranama može se videti kako vazduh izlazi napolje. Subkutani emfizem, progresivna respiratorna opstrukcija, bol u vratu, gubitak ispupčenja tiroidne hrskavice sa ograničenim edemom u vratu su simptomi koji mogu maskirati interkartilaginoznu rupturu.
Dijagnoza se zasniva na anamnezi, kliničkoj slici i fiberskopiji. Rendgen vrata će pokazati emfizem, a toraksa prisustvo he-motoraksa ili pneumomedijastinuma.
Lečenje zavisi od težine povrede, ali prioritet prve pomoći je omogućiti ili održati suficijentno disanje. Potrebno je izbegava-ti pokrete glave da bi se sprečile povrede vrata. Lečenje takode podrazumeva antibiotike, eventualno steroide i aspiraciju oro-faringealnog sekreta. Ukoliko je povreda veoma teška, indikovana je otvorena operacija sa svim zahvatima koji će doprineti saniranju povrede, uključujući i prethodnu traheostomiju.
Faktori koji povećavaju mogućnost unošenja stranih tela su male dimenzije dige-stivnog i respiratornog trakta kod dece, nedovoljna koncentracija dece i usmeravanje pažnje na više stvari odjednom, nesposobnost da se u dečjem dobu manipuliše predmetima u ustima, a naročito udružena sa akutnim respiratornim oboljenjima koja uslovljavaju naglo zakašljavanje i disanje na usta. Simptomi često zavise od prirode i porekla stranog tela (organsko-iritirajuće ili neorgansko-neiritirajuće), koliko dugo je strano telo prisutno, a naravno i od položaja.
U digestivnom traktu strana tela uzrokuju kašalj, dispneju, odbijanje hrane, bol i tegobe kada se hrana unese, pojačanu sali-vaciju i konačno povraćanje.
Kada je lokalizacija u disajnim putevi-ma, simptomi mogu biti: respiratorni dis-tres, kašalj, bol, promuklost, hrkanje, hemoptiza, dispnea, muka, stridor, cijanoza, mukopurulentna ekspektoracija i povišena temperatura. U slučaju neprepoznavanja stranog tela disajnih puteva u akutnoj fazi, oboljenje kasnije prolazi kroz nekoliko manifestnih i latentnih stadijuma.
Dijagnoza se zasniva na anamnezi, kliničkom nalazu i fiberoptičkoj endoskopiji. Radiografija se koristi da eventualno prikaže metalna strana tela ili skopija prikaže »klaćenje medijastinuma», a naravno i za otkrivanje eventualnog prisustva posledič-nog emfizema ili atelektaze.
U odstranjenju stranog tela se, u izuzetno retkim slučajevima, može primeniti Hajmlihov manevar, sa snažnom kompresijom na epigastrijum, ali uglavnom se izvodi endoskopskim putem. U dijagnostici se u većini slučajeva koristi fiber-optička endoskopija, dok se samo izvođenje odstranjivanja stranog tela vrši putem rigidne laringo-traheo-bronhoskopije u opštoj anesteziji. Intervencija spada u visoko-rizične i treba je izvoditi samo u stručno i tehnološko osposobljenim ustanovama. Tra-heostomija se izvodi retko i neophodna je samo ako postoji teška respiratorna dis-funkcija.
Povrede respiratornog trakta
Povrede se mogu nalaziti počev od oro-farinksa do vratnog dela traheje. One mogu biti:
Unutrašnje koje su uglavnom jatrogene i uzrokovane su intubacijom, kateterima, endoskopom, dislociranim delovi-ma zuba.
Spoljne, kao rezultat nepažnje pri igri ili sabraćajnim nesrećama i mogu zahvata-ti više od jedne oblasti, uz opstrukciju disajnih puteva.
Unutrašnje povrede su češće kod dece mlađe od dve godine i uglavnom nastaju kod produžene intubacije u vidu subglotičnih stenoza. Sobzirom da ne postoji ustaljena šema respiratorne opstrukcije u ovim slučajevima, dijagnoza se postavlja kliničkim pregledom.
Tokom pubreteta incidenca spoljnih povreda uzrokovana je uglavnom saobraćajnim nesrećama i teže ju je proceniti i prepoznati, jer se simptomi sporo razvijaju. Kod male dece larinks je postavljen više gore i napred u vratu nego kod adoloesce-nata, a glava je relativno šira, pa je vrat bolje zaštićen. Međutim, intrakartilaginozne membrane nisu potpuno razvijene, pa su podložnije rupturi. Laringotrahealna ruptura koja uzrokuje povredu jednog ili oba n. recurrensa uglavnom rezultira aritenoid-nom dislokacijom ili krikoidnom frakturom. Kod penetratnih povreda sa otvorenim ranama može se videti kako vazduh izlazi napolje. Subkutani emfizem, progresivna respiratorna opstrukcija, bol u vratu, gubitak ispupčenja tiroidne hrskavice sa ograničenim edemom u vratu su simptomi koji mogu maskirati interkartilaginoznu rupturu.
Dijagnoza se zasniva na anamnezi, kliničkoj slici i fiberskopiji. Rendgen vrata će pokazati emfizem, a toraksa prisustvo he-motoraksa ili pneumomedijastinuma.
Lečenje zavisi od težine povrede, ali prioritet prve pomoći je omogućiti ili održati suficijentno disanje. Potrebno je izbegava-ti pokrete glave da bi se sprečile povrede vrata. Lečenje takode podrazumeva antibiotike, eventualno steroide i aspiraciju oro-faringealnog sekreta. Ukoliko je povreda veoma teška, indikovana je otvorena operacija sa svim zahvatima koji će doprineti saniranju povrede, uključujući i prethodnu traheostomiju.
Нема коментара:
Постави коментар